Malo vekši šrajf

Znao je da se Elektra ne šali. Bilo mu je svejedno za telefon, neka ga isključe, ali struju. U stanu nema više vrijednih stvari, ulja na platnu je prodao još za majčina života. Bolovala je od Alzheimerove bolesti, u bolnici je nisu željeli. Kad je nakratko izlazio iz kuće vezao bi je za krevet da ne luta gradom u spavačici. Njen medaljon s likom Majke Božje također je prodao. Sve očeve knjige odnio je u antikvarijate. Prodao je i blagovaonu Alt Deutsch. Sada jede na daski za peglanje. Nitko mu ionako ne dolazi u goste, osim susjede Micike. Ona dolazi nepozvana s punjenim paprikama i štrudlom od jabuka. Uvijek viče, radila je u Varteksu trideset godina i nadvikivala se sa strojevima.

– Gospon Mirek, imam nekaj za vas. – čuje se već iz prizemlja.

– Kakav sam vam ja gospon, sutra će mi isključiti struju.

– Kaj bi, Advent je, grad su fest nakinđurili, neju valjda pred Božič ljudima struju iskapčali. Sami ste si krivi Mirek, preveč ste pristojni, a takvi loše prejdu, morate malo pokazati zube. – savjetovala ga je Micika.

– Mirek, kak budete pisali svoju knjigu bez struje? Odite k gradonačelniku, u Centar ili u samostan, nekaj poduzmite. Moj otac je bil selski čovek, uvek nam je ponavljal: „ Samo je sramota krasti i ubiti, pitati i prositi nije sramota.“ Idite k Tončeku, nek vam najde nekšni posel, čula sam da je on malo vekši šrajf. Samo se nedajte otpraviti v Koku, to nije za vas, nebudete valjda s filozofskim fakultetom čerupali čučeke.
Istina mogao bi otići do Antuna H., bili su prijatelji u djetinjstvu, pisao mu je zadaće, posuđivao stvari.

– Micika, kaj pripovedate gluposti, Tonček nije završil niti srednju školu, nego samo tečaj za vodoinstalatera, kakav on može biti malo vekši šrajf i kaj to uopće znači?

– Eto ga na, neverni Tomaš, kaj je završil ne znam, ali da je malo vekši šrajf to znam, upravna vijeća, nadzorni odbori i te stvari. Ako vam on nebre dobroga posla najti, tko onda more.

– Pink panter, pederu! – vikali su klinci iz ulice. Stavio je oglas na kiosk za novine. Prodajem zdjelu za voće, porculan Meissen, 18 st. (Punktzeit), tel...

– Pink panter, pederu! – odjekivalo je ulicom. Imao je na sebi crveno-žutu vestu koju mu je poklonila šnajderice Fani, kad je zatvarala dućan na Korzu.

– Mirek, žive boje se vama šikaju, ipak ste vi pisac, to nebre nositi bilo tko. – rekla je Fani.

– Kod nas prevladava crno, ljudi se boje farbi jer se boje sebe, žele biti neprimjetni, sjene, vidite Mirek, zato bježim natrag u Italiju, tamo i muškarci nose pinki i nitko za njima ne viče pederu. Ipak sam ja jedna modistica, a ne švelja za provinciju. – dodala je Fani.

Urednik novina za koje je povremeno pisao nije se javljao na telefon. Tajnica srnećih očiju rekla mu je povjerljivim glasom. – Ako želite zaraditi napišite životnu priču, znate već kakva je stvarnost.

– Stajao je ispred zgrade u kojoj je bila firma Antuna H.

– Ova zgrada je pod video nadzorom. – pisalo je na ogradi.

Samo da mu sutra ne isključe struju.

Za razgovor je obukao očev sako. Antun H. je sjedio u uredu „firme“, okićenom fotografijama žene, djece i psa. Nešto govorio o krizi i svojim sposobnostima u prevladavanju iste bez otpuštanja radnika.

– Mirek, ti si pametan, ali to danas nije dosta, treba se sto stvari poklopiti. Jednostavno moraš biti sposoban i znati prave ljude. Nakon kratkog razgovora pozdravio se s Tončekom koji je neprestano tipkao po mobitelu. Bio je sretan kad je izašao. Nije mu spomenuo Elektru, ni opomenu, a ni to da je nezaposlen. Nekad su ljudi pisali uz svijeću, pomislio je.

Osvanula je nedjelja. – Treća adventska – rekla je Micika – donoseći mu juhu. Zrak se razbistrio, nebo razbijelilo.

Kad je u ponedjeljak otišao po kruh, došli su iz Elektre i isključili struju.

– Mulec mulasti, daj se zbudi, oni iz Elektre su isključili struju na glavnom osiguraču. Sad nema struje ni u dvorištu, ni na štengama. Rekel sam ti lepo, primi se nekakvoga posla, odi u Čistoću ili prodaji flaše, vrag odnesi tvoje piskaranje. Lepo sam ti govoril da buš kruha gladen. Mulec, tko čita te tvoje fantazije? Piši o stvarnosti, o onome kaj je sad i vezda tu, a ne o onome kaj nebre biti. – ljutio se susjed Štef na Mireka.

Nije Štef bio loš, bio je pred mirovinom, kad je poduzeće propalo. Ostali su mu dužni osam plaća, a direktor je nestao. Razumio je Mirek tu njegovu riječ mulec, ona je značila sasvim nešto drugo, kad ju je Štef izgovarao.

Nazvala je žena promuklog glasa i izgovorila taj iznos. Da donijet će joj zdjelu za voće još danas. Majka je govorila: „ Čuvaj taj Meissen za potomstvo.“

Žena je imala lice buldoga, pogledala je zdjelu i stavila novac na stol.

– Čime se bavite? – pitala je.

– Tražim malo vekše šrajfe. – rekao je ozbiljnim glasom.

– Razumijem, sakupljate metalni otpad. – promrmljala je sućutno i dodala još jednu novčanicu.

Nakon tri dana došla je struja. Upalio je sva svjetla, čak i ono na balkonu, sjedio je u osvijetljenom stanu i pisao.

– Sutra je Badnjak, dojdite k meni na fiš. – vikala je Micika pred vratima.

– Mirek, si videl kaj pišu u „Varaždincu“, opet su polovili neke malo vekše šrajfe, vrag ih zemi i z njimi – vikao je Štef – pušeći na prozoru upotkošulji i kapi Djeda Božićnjaka.

Zdenka Maltar

Facebook komentari
Komentari ispod članaka ni na koji način nisu stavovi uredništva Varaždinskih vijesti te su za njih odgovorni isključivo čitatelji. Ističemo kako je stav redakcije da je zabranjeno vrijeđanje, govor mržnje te poticanje diskriminacije na osnovi rase, etničke pripadnosti, boje kože, spola, jezika, vjere, dobi, rodnog identiteta ili spolne orijentacije. Svi komentari za koje uredništvo procijeni da su neprikladni bit će obrisani, a njihovi autori prijavljeni nadležnim tijelima.

Varaždinske-vijesti.hr koriste kolačiće (eng. Cookies) radi pružanja što boljeg korisničkog iskustva. Ako nastavite koristiti ovu web stranicu prihvaćate korištenje kolačića.