Skupljači perja

Jel' vidiš da san vratio se! Meni ovde lepo bilo. Samo sada nova žena na meni. Vidiš moja Azra. Puno mlada, lepa. Ima petnaes godin, a vidi komad žene. Će da mi rodi novo dete brzo. Tera me da pričam gde san bio. Evo, ovako je bilo.
Ovde u čerga lepo smo živeli. Mogla lepa para da's zaradi. Malo svirali, malo guščje perje prodavali. Onda san uzo auto iz jedna garaža, gazda otišo negde na put. Vozio celo selo gde treba.
Svetlanu san našo na cesta. Šetala mokra po kiša. Zaustavio se ispred nju, pito da li će da ide u auto. Ništa nije rekla, samo sela. Odvezo je do kuća. Vidiš tamo ona kuća, e, tu'j živela Svetlana. Bila sama dete u roditelji. More, puno gledali majka i ćale u nju. Nigde je nisu puštali. Nije volela škola, nije htela da pomaže u kuća, ništa nije htela.
Počela dolazit u čerga. Zalepila's za mene, gutala me očima. Ja vako lep, sve me žene tele. A Svetlana? Dobra sisa, dobra guza! Uf!
Svako bi jutro umesto u škola, došla u čerga. Seli bi u auto, pa u šuma. Tamo smo se puno voleli. Zajedno prodavali guščje perje gospojama. Trošili pare na šta nam se htelo.

Imala problema sa ćaletom. Rekli čoveku da Svetlana nije u škola, došo po nju u čerga. Vikali su, celo selo slušalo. Nije tela s njin u kuća, tela mene. Čovek besan otišo. Kuku lele šta je psovo. Celo selo smijalo se kad je viko:

- None čipto, mamin poprdećki!

Svetlana ostala u mene. Spavali po podu među moja braća. Nekad su svi u mraku sedeli oko nas, gledali što se diramo i šuteli. Ja i Svetlana samo se smejali.

Postalo tesno u koliba. Uzmen harmonika, sednemo u auto i krenemo u svet.

Svugde smo bili, i na more. Učila Svetlana mene da plivan, ali, nije išlo. Dignen noge, potone mi glava. Kud ću bre da pijen more? Ostavio san Svetlanu da se kupa, ja prodavo bakar iz stara tvornica. Nestalo para.

Kažem Svetlana da idemo u Vojvodina. Ona nosila čedo, treba žena da se smiri. Smestili se u kuća moga brata. Svetlana rodila Đebra. Ja san opet prodavo perje, a Svetlana brinula o dete.

Imali smo cela soba za sebe, ali ona tela cela kuća. Tela da sere u lepo, da potegne voda. Tela da gradin sernik. Marš bre, gde ću ja to da gradin! Ne može to, brate!

Svađali se po cele dane. Nije valjalo. Tela da ide, da vodi Đebra. E, ne može dete da mi nosi. Učio san ludu glavu i s'batina. Pobegla, pitaj boga gde. Ja opet skupljo perje i prodavo svagde.

Selo bilo veliko. Našo san ovi cvet među njima, moja Azra. Sad došli ovde da se smestimo pre zima. Moj Đebra će da dobje brata. Samo dete u kuća među odrasle, ne valja.

Mislin, vreme je da Đebra upozna deda i babu. Će da se češu jedno od drugo, a ne poznaju se. Poslo san ga vidiš tamo, preko ova žica, gde Svetlana živela. Lepo pozvonio na vrata, izašla baba. Pita ga što oće. Đebra njoj k'o iz topa „Ćeš da ti gatnem sreća za pet kuna?“.

Nada Jelinčić

Facebook komentari

Varaždinske-vijesti.hr koriste kolačiće (eng. Cookies) radi pružanja što boljeg korisničkog iskustva. Ako nastavite koristiti ovu web stranicu prihvaćate korištenje kolačića.